Održan otvoreni razgovor: Zapadni Balkan 2025 – Kako živeti, raditi i stvarati

Drugog dana Kick-Off radionice u okviru programa Kreativno mentorstvo za mlade profesionalke i profesionalce, sa učesnicama i učesnicima programa održan je otvoren razgovor pod nazivom Zapadni Balkan 2025: Kako živeti, raditi i stvarati. Razgovor je moderirala Larisa Halilović, predsedavajuća Savetodavnog odbora organizacije Kreaivno mentorstvo, ekspertkinja za međunarodni razvoj i TEDx govornica. Pridružile su joj se i članice Savetodavnog odbora Višnja Kisić i Tatjana Nikolić, kao i alumnistkinja programa Virdžinija Đeković Miketić. Ovaj razgovor je održan u okviru programa Kreativno mentorstvo za mlade profesionalke i profesionalce, koji podržava British Council kroz projekat Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs), a finansira Evropska unija. Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan je projekat koji je finansiran od strane Evropske unije i ima za cilj podsticanje dijaloga na Zapadnom Balkanu jačanjem kulturnih i kreativnih sektora za povećani društveno-ekonomski uticaj.

Razgovor je kreirao siguran prostor za razmenu, povezivanje i međusobnu podršku. Učesnicima je pružena prilika da zastanu, povežu se i promisle o zajedničkoj stvarnosti koja oblikuje život i rad u regionu. Učesnici su se pridružili iz različitih delova Zapadnog Balkana – iz Tirane, Skoplja, Novog Sada, Sarajeva, Mitrovice i mnogih drugih mesta – donoseći širok spektar glasova i perspektiva. Zajedno su razgovarali o tome kako se snalaze u sadašnjem trenutku i kako mogu doprineti budućnosti koju žele da grade – kroz dijalog, kolektivnu brigu i aktivno učešće.

Suočavanje sa sociopolitičkim izazovima u sektoru umetnosti i kulture

Učesnici su govorili o emocionalnim i profesionalnim izazovima sa kojima se suočavaju umetnice, kulturni radnici i profesionalke i profesionalci u kreativnim industrijama u aktuelnom društveno-političkom kontekstu. Mnogi su podelili osećanja frustracije, besa i bespomoćnosti izazvana konstantnim krizama i nestabilnošću. Balansiranje između privatnog života, profesionalnih obaveza i aktivizma često deluje preopterećujuće. Dok su neki odlučili da nastave sa svojim radom kao vid otpora, drugi su napravili pauzu kako bi sačuvali mentalno zdravlje. Razgovor je istakao hitnu potrebu da se preispitaju tradicionalni modeli solidarnosti i razmotri da li su dosadašnji pristupi društvenom angažmanu i dalje delotvorni.

Pritisci na medije i aktivizam

Diskusija se dotakla i izazova sa kojima se suočavaju nezavisni mediji, aktivisti i kulturni radnici širom regiona. Učesnici su govorili o otežanim i često nesigurnim uslovima u kojima rade. Ipak, naglašena je važnost radikalne solidarnosti i održavanja fokusa na zajedničke ciljeve kao ključne strategije za očuvanje otpornosti u zahtevnim okolnostima.

Otpornost i moć zajednice

Uprkos vrlo izazovnom vremenu u kome živimo, učesnici su izrazili odlučnost i nadu. Razgovor je podvukao važnost vraćanja javnog prostora građanima, preispitivanja dominantnih narativa i očuvanja poverenja unutar zajednica. Istaknuto je da otpornost danas podrazumeva spoj profesionalnosti i saosećajnosti, pragmatičnosti i idealizma. Kultura i umetnost i dalje igraju ključnu ulogu – ne samo u individualnom preživljavanju, već i u pokretanju promena i osmišljavanju boljeg društva.

Preporuka za ličnu otpornost i održiv angažman

Učesnici razgovora podelili su ne samo svoja zapažanja o izazovima, već i duboko lične poruke o umetnosti, zajedništvu i nadi. Tokom sesije, mentiji/ke i mentori/ke su govorili o važnosti stvaranja prostora za deljenje, izražavanje i osnaživanje.

Jedna od učesnica, Ekaterina Namicheva Todorovska iz Severne Makedonije, istakla je snagu umetnosti kao sredstva povezivanja: Umetnost je most. Iskoristite je da doprete do drugih koji se isto osećaju, ali još nemaju reči za to. Ekatarina svojim studentima savetuje da koriste svoje emocije — tugu, bes, anksioznost, iscrpljenost — ne kao prepreke, već kao poteze četkicom, ritmove, reči ili pokret: Čak i ako je to samo skica, fraza ili glasovna poruka — neka bude stvarno, a ne savršeno. Pošaljite poruku, podelite rad u nastajanju, recite nekome da ga vidite. Taj jedan gest može biti svetlo koje mu je potrebno.

Mentorka Andreja Koršič zahvalila se svim učesnicima na autentičnosti i hrabrosti da budu ranjivi, ističući: Hvala svima na vašoj potpunoj ljudskosti i ranjivosti. Otvorena sam za nove otvorene razgovore i zajedničke akcije. Privilegija je biti deo grupe ljudi posvećenih zamišljanju sveta koji liči na sve nas.

Joreld Dhamo iz Albanije podsetio je na značaj zajedništva u vremenu kriza: Svi bismo trebalo da razumemo moć zajedništva i neprekidnog vršenja pritiska na odluke koje utiču na nas.

Virdžinija Đeković Miketić iz Srbije podvukla važnost mreža i mostova koje smo već izgradili: Mislim da treba da koristimo kanale i mostove koje smo ranije izgradili da širimo glas, delimo osećanja, misli i ideje za nove modele političke i emocionalne solidarnosti. Znamo kako da stvorimo prostor za to; znamo kako da organizujemo ljude i kako da ih ohrabrimo za nadu.

Ove poruke svedoče o potrebi za novim modelima solidarnosti, ali i o snazi umetnosti, zajedničkog delovanja i međusobne podrške u vremenu koje zahteva i hrabrost i brigu.

U vremenima konstantnog pritiska i neizvesnosti, važno je pronaći načine da se brinemo o sebi kako bismo mogli da ostanemo prisutni, angažovani i spremni za dugoročnu akciju. Održavanje lične otpornosti ne znači odustajanje – naprotiv, to je način da ostanemo u borbi.

Redovno brinuti o mentalnom zdravlju, ograničiti vreme provedeno na društvenim mrežama, biti fizički aktivan, boraviti u prirodi i negovati odnose sa voljenima – sve su to prakse koje pomažu da ostanemo prizemljeni, fokusirani i povezani. Važno je dozvoliti sebi da ponekad ne budemo dobro – bez osećaja krivice. Neki dani su jednostavno teži od drugih – i to je u redu.

Istovremeno, ne smemo zaboraviti značaj društvenog angažmana. Bilo da podržavamo zajednicu, iskazujemo solidarnost sa studentima, volontiramo ili doprinosimo na druge načine, važno je ostaviti prostor za delovanje tamo gde osećamo da možemo napraviti razliku. Podjednako je važno prepoznati sopstvene granice i dozvoliti sebi da odmorimo – ne možemo biti prisutni svuda, sve vreme.

Ono što proživljavamo nije privremena kriza – to je produženo vanredno stanje koje zahteva vanredne mere. Zato su prilagođavanje, međusobna podrška i kolektivna briga od suštinskog značaja. Verujemo da ne samo da možemo preživeti, već možemo i – živeti. Zajedno.