Aktuelni, četvrti ciklus programa „Kreativno mentorstvo” omogućava lični i profesional ni razvoj budućih lidera u oblasti kulture, i to iz cele Srbije. „Predusretlji vi, spremni na saradnju,članovi tima sa bogatim iskustvom i velikom voljom za rad, omogućuju nam da stičemo nova znanja, podstiču nas da se povezujemo i radimo na svojim idejama. Moja mentorka Ana Pejovićje neko uz koga mnogo učim,“ o ovom načinu sticanja znanja, razmeni iskustava i usavršavanj u, kaže profesorka srpskog jezika i književnos ti, lektor Dunja Pešut. Ona živi i radi u Bačkoj Topoli, a van lokalne zajednice,široj javnosti poznata je po tekstovima koje piše za veb sajt Brana’s Divine World.

Dunja je naš drugi sagovornik povodom ovogodišnjeg Kreativnog mentorstva, i od njećemo saznati dosta kako o ovom jedinstvenom programu tako i o srpskom jeziku, književnosti i pisanju blogova.

LW: S obzirom na to da se bavite lekturom, da li možete da nam kažete koliko savremeni mediji utiču na izražavanje danas, i pismeno i usmeno?

Dunja: Savremeni mediji utiču mnogo, svakako. Nešto što ima veliki uticaj na svim drugim poljima, aktivno deluje i na jezik. Ne bih ovde otvarala raspravu da li je taj uticaj dobar ili loši ko kome treba da se prilagođava, već bih skrenula pažnju na jedan važan problem. Ako i zanemarim o poznavanje pravopisa i gramatičkih pravila, ostaje namčisto izražavanje sopstvenih misli i emocija. Primećujem da ljudi sve lošije mogu da iskažu rečima onošto misle, da im ponestaje izraza za različite emocije, reči za različite doživljaje. A doživljaja i senzacija sve više. Smanjujemo fond reči koji koristimo ili ga pak zamenjujem o nekim stranim izrazima ne bismo li parirali savremenim medijskim tokovima. Mislim da je to najveća opasnost. Čovek koji ne ume da iskaže svoje misli, osećanja, viđenja … rečima, sve teže i uočava te pojave koje ne ume da imenuje. A kada nešto ne vidimo, teško da možemo da shvatimo kako to utiče na nas, da li je po nas dobro ili loše i kako nas menja.

LW: Vi ste i u prosveti, pa kako na to pitanje gledate i s te strane? Na koji način bi valjalo da utičemo, i kao društvo i kao pojedinci na mlade, koji sve više koriste piktograme u komunika ciji?

Dunja: Ovo bih povezala sa prethodnim pitanjem, te dala kompletniji odgovor. Upravo zato sam i došla na ideju da svoje usluge lektora ponudim blogerima u Srbiji. Njihov uticaj je izuzetno velik, svaki bloger, koji drži do svog rada, trebalo bi da radi na razvijanju svojih pisanih i verbalnih veština.Često nailazimo na mlade ljude koji su uzori današnjim tinejdžerima , a koji se muče da oblikuju iskaz, pokazuju nepoznavan je osnovnih jezičkih normi, ali se i vrlo nonšalantno prema tome odnose. Poruka kojušalju je da i nije sasvim bitno kako se izražavamo. A to onda dovodi do one opasnosti navedene u prethodno m odgovoru. Mislila sam da je neophodno priključiti se nekima od njih i raditi zajedno sa njima na poboljšanju ovih veština, jer na taj način njihovi čitaoci/gledaoci nesvesno usvajaju ispravan jezik. Nekada je tome služila knjiga, pa onda novine i televizija, a sada je to blog i internet. Radionice kreativnog pisanja moj su doprinos borbi protiv ovog problema, a u nastavi novi pristupi radu, nove metode, prijemčivije učenicima, ali da kroz njih negujemo jezičku kulturu.

LW: Takođe, zanimljivo je i to što sarađujete s brojnim blogerima, pa će mnoge interesovati da saznaju šta je važno da imaju na umu kada požele da se bave tom vrstom pisanja?

Dunja: Pre svega je bitno da imaju ideju o temi koju bi voleli da obrađuju i neka osnovna znanja o pisanju. A onda je neophodno da budu spremni da mnogo uče i što više i češće pišu kako bi razvijali svoje veštine. O čemu god se odlučili da pišu i kolika god da im je publika, neophodno je da budu svesni odgovornosti koju imaju prema svojim čitaocima. Svaka napisana reč treba dobro da se izmeri. Ne treba se povesti za velikim zaradama i očekivati ih, ljubav i želja da nešto promenite, nekome pomognete i budete aktivni deo ovog društva treba da bude primarna, a sve ostalo će biti posledice vašeg rada i zalaganja. Internet je dostupan mnogima, neke platforme su besplatne, treba to iskoristiti, ali, još jednom ponavljam, sa svešću o odgovornosti.

LW: Koje naslove biste preporučil ičitaocima da pročitaju ove jeseni?

Dunja: S obzirom na to da je oktobar mesec Sajma knjiga, svakako bih preporučila vašim čitaocima da obrate pažnju na knjige koje sada izlaze iz štampe. Ovaj period godine je najplodonosniji i u sferi književnosti, tako da se mnogi domaći pisci odlučuju da upravo sada objave svoja nova dela, a takođe i izdavačke kuće pripremaju prevode nekih novih naslova. Što se tiče preporuke konkretnih naslova, bez obzira na godišnje doba, za ovu priliku bih izdvojila „Travničku hroniku“ Iva Andrića, „Životinjsku farmu“ Džordža Orvela, „Besnilo“ Borislava Pekića. Pošto sam veliki ljubitelj biografskih, autobiograf skih i memoarskih spisa, preporučila bih dve meni veoma drage knjige. Prva je „Život među ljudima“ Jelene Skerlić Ćorović kroz koju možete da se upoznate sa sećanjima spisateljice na svog brata Jovana Skerlića, ali i na Isidoru Sekulić, Bogdana i Pavla Popovića, Aleksu Šantića, Jovana Dučića i druge velikane naše kulture. A druga „Sa Ivom Andrićem“, Ljube Jandrića u kojoj se nalaze razgovori pisca sa našim nobelovcem. Ono što mi je u poslednje vreme najinteresantnije jeste obilaženje mesta u Srbiji koja su na neki način u vezi sa književnošću, te zato preporučujem knjigu „Književni vodič kroz Beograd“, Jova Anđića, sa kojom možete započeti svoju književnu šetnju Beogradom.

LW: Šta je to što manjem gradu, poput Bačke Topole, najviše nedostaje a odnosi se na kulturu?

Dunja: Verujem da nedostaje isto ono što i drugim manjim, a i većim gradovima u Srbiji. Onošto svakako imamo jesu pojedinci koji kulturnu scenu održavajuživom i koji se trude da u svom domenu doprinesu različitim sadržajima. Organizovani u društva, udruženja, organizatori pojedinačnih događaja trude se da prate aktuelne kulturne tokove. Ipak, još dodatnih i raznovrsnijih sadržaja uvek je dobrodošlo. Treba odgajati ukus publike, pripremiti je na raznolikost i ponuditi joj više mogućnosti, kako bi se onda ona oko njih i okupljala. Zato je neophodno da se sagleda šta je to što postoji, a onda i napravi strategija za dalji rad. Jer rad na kulturnom polju ne treba i ne sme da bude stvar vrednih pojedinaca koji se angažuju i na različite načine dovijaju da svoju viziju održe. Potrebna je podrška, pomoć i veća vidljivost. Smatram da bi i na tome trebalo raditi. Upisati naše malo mesto na kulturnu mapu Srbije. Ono što takođe vidim kao problem, jeste povezanost centra Opštine sa manjim mestima. Neophodno je, za početak, svima pružiti iste mogućnosti.

Loša veza između sela u Opštini i same Bačke Topole onemogućuje građanima da posećuju kulturne manifestacij e, a učenicima, pošto dolazim iz sfere prosvete, da u njima aktivno učestvuju. Mogu, ukoliko se te aktivnosti organizuju u vreme nastave, ali onda opet druga strana trpi.

Ova sredina kao multikultura lna zaista je bogata i to je ono što treba iskoristiti. Sa moje tačke gledišta, to je ono što nam takođe nedostaje. Saradnja između različitih kulturnih centara sa akcentom na angažovanje mladih. Oni svakako treba da dobiju i više prostora i više mogućnosti za rad.

LW: Na koji način ste Vi uspeli do sada da doprinese te boljitku u kulturi na lokalnom nivou, izuzimaju ći to što značajno činite već time što ste profesork a? Da li imate očekivanja ili crpite neke nove ideje iz iskustva u Kreativnom mentorstvu?

Dunja: Moji koraci su još uvek veoma mali. Ne bih mogla da kažem da sam doprinela njenom boljitku, ali da se trudim da je učinim raznovrsnijom i ponudim neke nove sadržaje građanima svog mesta, to da. Otkako sam se vratila u Bačku Topolu nakon studija, razmišljam kako bih mogla da se uključim u kulturni život, ali ne više kao posmatrač, već kao delatnik. Negde mi je to pošlo za rukom tek nedavno. Zahvaljujući dobroj volji i poverenju direktorke Muzeja Opštine Bačka Topola, dobila sam prostor u kome mogu da realizujem svoje ideje. Želja mi je da se baziram na književnosti i da i mimo škole uključim svoje učenike. Trenutno to radim kroz različita predavanja i književne večeri koje sam organizovala ili pak u njima uzela aktivno učešće, a onda i kroz radionicu kreativnog pisanja za učenike viših razreda osnovne škole. Cilj mi je i da radim na problemima koje sam iznela u prethodnom odgovoru, a i da realizujem još neke ideje koje će obogatiti književne sadržaje u našem gradu. Kreativno mentorstvo je neiscrpan izvor ideja. Samo kroz ovih nekoliko meseci rada u programu i upoznavanj a sa različitim ljudima spoznala sam koncepte koje mogu da preuzmem u potpunosti ili pak modifikujem prema našim potrebama ovde i koristim u svom radu. Sa predavanja koja su upriličena nosim nova znanja i veštine koje aktivno mogu da upotrebim, a svi učesnici su voljni da podele svoja iskustva i na taj način pomognu jedni drugima. Tako da mi Kreativno mentorstvo i te kako pomaže. Očekivanja se već realizuju, a do kraja ima još nekoliko meseci, za koje verujem da ću ih iskoristiti da privedem kraju onošto je bio prvobitni cilj.

Intervju možete naći i na sajtu magazina Looker Weekly.

The post TREBA ODGAJATI UKUS PUBLIKE – DUNJA PEŠUT ZA MAGAZIN LOOKER WEEKLY appeared first on Kreativno mentorstvo.

Od kada postoje igrice predstavljaju bauk za roditelje. Mnogi smatraju da deca previše vremena provode uz kompjuter, da igrice mogu da oštete vid, utiču na uspeh u školi ili društveni život deteta.

Pošto je odrasla igrajući igrice, a danas učestvuje u njihovom stvaranju, Novosađanka Milica Crkvenjakov poželela je da doprinese otklanjanju stereotipa o gejmingu i pomogne roditeljima da bolje razumeju omiljeni hobi svoje dece.

Osmislila je projekat „Roditelji gejmera“ u okviru koga drži radionice po školama i savetuje roditelje preko sajta i Fejsbuka. Ovaj projekat je pokrenut u okviru programa Kreativno mentorstvo.

Smatra da većina roditelja ne shvata igre dovoljno ozbiljno. „Roditelji gejmera ne razumeju zašto je to njihovoj deci važno. Ili misle da su to igračke za decu ili da je to opasno – kvari vid, doprinosi agresiji i asocijalnom ponašanju. Retki su roditelji koji su između ta dva ekstrema.“

„Igrice su pokvarile dete“

Aleksandra je mama dva dečaka od deset i sedam godina. Oni su počeli da igraju igrice oko četvrtog rođendana, ali od kada idu u školu vreme provedeno na kompjuteru je ograničeno.

Radnim danima tokom školske godine igrice gotovo nisu ni dozvoljene.

Za sebe kaže da je donekle informisana o igricama koje vole njena deca, ali bi rado pročitala nešto više o tome.

Roditelji koji dolaze na radionice koje drži Milica Crkvenjakov mogu se podeliti u dve različite grupe.

Oni koji se javljaju preko FB stranice shvataju koliko je gejming važan njihovoj deci i žele da saznaju načine na koje mogu da učestvuju u tome.

S druge strane, roditelji koji dolaze na radionice u školama imaju neutralan ili negativan stav. „Pre nego što mogu da pričam šta oni mogu da urade, moram da razbijem taj zid, da uzdrmam stereotipe o agresiji, povlačenju u sebe, kvarenju vida“ kaže Milica.

Najčešće dobija poruke poput „Moj sin bi trebalo da upiše fakultet, a igra igrice po ceo dan“, a smatra da je to problem o kome su roditelji trebali da razmišljaju pre deset godina. Zato je njen projekat upućen ka roditeljima dece nižih razreda.

Svetska zdravstvena organizacija je ove godine svrstala kompulsivno igranje igrica u kategoriju bolesti zavisnosti. Za potrebe projekta, Milica je razgovarala sa psiholozima i psihoterapeutima i sastavila tekst koji treba da pomogne roditeljima da utvrde da li konstantan gejming prolazna faza ili stanje zavisnosti.

Razgovori sa stručnjacima su joj samo potvrdili mišljenje da kada dete igra igrice, izbegava obaveze i kontakt s drugim ljudima da je gejming samo simptom nekog ozbiljnijeg problema, a ne njegov uzrok.

Komunikacija je ključ

Milica je odrasla u porodici u kojoj igrice nisu bile tabu. Od malih nogu igra igrice s dvojicom braće. Roditelji im nisu to zabranjivali, već ih je interesovalo kako njihova deca provode vreme.

Otac je ponekad igrao s njima, a mamu je samo interesovalo šta je tema igrice i sa kim igra.

„Braća i ja smo imali različita interesovanja, svi smo bili dobri đaci, bavili smo se sportom“, kaže on.

Međutim, svesna je da većina njenih drugara nije naišla na razumevanje roditelja za svoj hobi, što ju je motivisalo da pokrene „Roditelje gejmera“.

Ona smatra da roditelji ne moraju da sami igraju igrice, ali moraju sa decom da pričaju o tome, da znaju sa kim deca igraju, da li su nešto novo saznali igrajući.

„Može dete da odigra igru i da ništa ne nauči, a može da je odigra i da preispita svoje stavove i nauči mnogo stvari, zato roditelji moraju da pričaju s decom, pogotovu ako igrice imaju kontroverzne teme.“

S druge strane potpuno je razumljivo da roditelji ograniče vreme koje deca provode uz igrice ili da im zabrane da igraju igrice za koje smatraju da nisu odgovarajuće za njihov uzrast.

„Postoje opasne igre“, tvrdi Milica i spominje pucačku igru u čijem stvaranju je učestvovala američka vojska s namerom da regrutuje buduće vojnike. Slične igre su korišćene za vrbovanje islamiskih terorista.

Za razliku filmova i knjiga, koje konzumenta stavljaju pasivan položaj, igrice su jedinstvene, jer „igrač je u poziciji da donosi odluke sam, one imaju veliku moć“.

Da li zabrane funkcionišu?

Kroz rad sa roditeljima Milica je utvrdila da mnogi od njih misle da su igrice besplatne i dostupne svima.

Postoji dosta igrica koje su besplatne, ali one najpopularnije poput Assasin’s Creed i Call of Duty koštaju u proseku 60-70 evra. Deca najčešće skidaju piratizovane verzije ili se okreću raznim besplatnim igricama koje se igraju onlajn.

Pošto kupuje igrice za svoje sinove, Aleksandra smatra da na taj način kontroliše šta oni igraju. Sam sadržaj nadgleda otac, pošto i on voli da igra s njima. „Dosta je liberalan, ali pretpostavljam da ne igraju nešto nasilno“, kaže ona.

Deca često provode onih par sati koje imaju slobodno, igrajući igrice, a roditelji bi želeli da oni rade nešto drugo. A najčešće ta deca izvršavaju sve svoje obaveze, bave se sportom, druže se sa drugom decom. Ima roditelja koji tu toliko protiv igara da misle da je svako vreme provedeno ispred kompjutera štetno.

Robert je lekar iz Novog Sada, ima dvoje odrasle dece i kćerku tinejdžerku, koju više od igrica zanima gledanje klipova na Jutjubu. Deci nije zabranjivao da igraju igrice, ali smatra da je to gubitak vremena.

„Vreme je jako dragocena stvar i veoma mi je važno da deca rade stvari koje im neće pojesti vreme“, kaže on.

U jednom trenutku je i sam igrao igrice s kolegama i kako je bilo nasilja u njima, shvatio je da ta vrsta zabave i kod nenasilnih ljudi probudi instinkt, koga nisu svesni da poseduju.

Milica Crkvenjakov smatra da zabrane ne funkcionišu. „Roditelj koji zabrani gejming kod kuće nije sprečio dete da igra igrice. Čim skupi novac, dete će otići u igraonicu i provešće četiri sata u zadimljenom podrumu“, kaže ona i dodaje da time roditelj gubi kontrolu nad tim šta dete radi i pogoršaće odnos s njim.

Roditelji koji gledaju puno televiziju ili koriste aplikacije na telefonu ne mogu efikasno da sprovedu zabranu gejminga, smatra ona.

Takođe dodaje da je važno da roditelji ne koriste igrice umesto bejbisitera, tako što ostave dete dva sata s telefonom ili ispred kompjutera kako bi ono bilo mirno.

Gejm dizajn

Sa samo 21 godinu, Milica ima nekoliko godina radnog iskustva iza sebe – u jednoj novosadskoj firmi radila je kao gejm dizajnerka. Ovo novo zanimanje predstavlja pisanje scenarija za igrice i osmišljavanje mehanika koje se u igrici koriste.

Za nju je to predstavljalo idealan posao, jer kombinuje kreativno pisanje i rad s ljudima.

Roditelji nisu pravili problem što je odustala od studiranja i odmah posle srednje škole počela da radi. „Podržavali su me, ali su rekli da će mi diploma ipak nekada biti potrebna“, kaže Milica sa osmehom.

Kad se otvorio odsek za gejm dizajn na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Milica je upisala fakultet.

Kada ne studira, drži radionice ili igra igrice, Milica volontira u gradskoj biblioteci na dečijem odeljenju.

„Volim da čitam dečije knjige – u njima je sve. One istražuju svaku temu na vrlo jednostavan način“, kaže ona.

Gejmifikacija

Pored korisnih saveta, edukativnih igara i razgovora sa stručnjacima, Milica na svom sajtu nudi roditeljima ideje kako da principe gejminga uključe u svakodnevni život i rešavaju probleme s decom.

Kako igre nagrađuju igrače, ona predlaže roditeljima da dečije obaveze tretiraju kao izazove koje oni treba da pređu, pa za čišćenje sobe ili neku drugu obavezu dobija se određeni broj poena. Na svakih 100 poena treba da usledi nagrada – ideš u bioskop, biraš šta ćete da jedete za ručak…

Ubeđena je da za deset godina njen projekat neće biti potreban, jer će roditelji biti ljudi koji su odrasli uz igrice.

To je slučaj Milene, mame devetogodišnjeg dečaka, ljubiteljke gejminga. Njen sin je počeo da igra kao vrlo mali, sedeći u njenom krilu. Danas mu ne ograničava vreme koje provodi uz igrice, jedino joj je važno da je uradio domaći i da ide na trening plivanja.

Ona ističe pozitvne strane gejminga, pošto je njen sin je kroz igrice „naučio engleski bolje nego što bi kroz osam razreda osnovne škole“

Igrice mogu decu, kao i roditelje da zainteresuju za programiranje. Aleksandra je prošle godine svoje sinove poslala na radionicu programiranja za decu.

Milica ističe da su igre odlične u tome da nauče igrača da ako proba neko rešenje i ne uspe, mora da proba ponovo. Ona s prijateljima igra popularnu League of Legends, uz koju je razvila veštine rada u timu, naučila da bolje komunicira i preuzme ulogu lidera.

Iako uz studije i ovaj projekat nema vremena da se posveti igricama, smatra da nikada neće prestati da ih igra.

Objavu teksta u originalu možete naći na ovom linku.

The post MILICA CRKVENJAKOV ZA BBC: KAKO IGRICE MOGU DA POMOGNU VAŠOJ DECI appeared first on Kreativno mentorstvo.