„Kreativno mentorstvo” afirmiše mentorstvo kao alat ličnog i profesionalnog razvoja, jača kapacitete sektora kulture i pruža podršku perspektivnim profesionalcima zainteresovanim za usavršavanje, umrežavanje i razmenu znanja i iskustva. Želimo da izgradimo, okupimo i podržimo zajednicu motivisanih i društveno odgovornih pojedinaca koja će doprineti razvoju društva zasnovanom na kreativnosti, kulturi, znanju i međusobnoj saradnji.

+381643901877
info@kreativnomentorstvo.com

TREBA ODGAJATI UKUS PUBLIKE – DUNJA PEŠUT ZA MAGAZIN LOOKER WEEKLY

Dunja Pešut, profesorka srpskog jezika i književnosti u Bačkoj Topli i učesnica IV generacije programa „Kreativno mentorstvo“ nedavno je razgovarala sa novinarkom online magazina Looker weekly Tijanom Janković. Ovde vam u celini prenosimo intervju.

Aktuelni, četvrti ciklus programa „Kreativno mentorstvo” omogućava lični i profesional ni razvoj budućih lidera u oblasti kulture, i to iz cele Srbije. „Predusretlji vi, spremni na saradnju,članovi tima sa bogatim iskustvom i velikom voljom za rad, omogućuju nam da stičemo nova znanja, podstiču nas da se povezujemo i radimo na svojim idejama. Moja mentorka Ana Pejovićje neko uz koga mnogo učim,“ o ovom načinu sticanja znanja, razmeni iskustava i usavršavanj u, kaže profesorka srpskog jezika i književnos ti, lektor Dunja Pešut. Ona živi i radi u Bačkoj Topoli, a van lokalne zajednice,široj javnosti poznata je po tekstovima koje piše za veb sajt Brana’s Divine World.

Dunja je naš drugi sagovornik povodom ovogodišnjeg Kreativnog mentorstva, i od njećemo saznati dosta kako o ovom jedinstvenom programu tako i o srpskom jeziku, književnosti i pisanju blogova.

LW: S obzirom na to da se bavite lekturom, da li možete da nam kažete koliko savremeni mediji utiču na izražavanje danas, i pismeno i usmeno?

Dunja: Savremeni mediji utiču mnogo, svakako. Nešto što ima veliki uticaj na svim drugim poljima, aktivno deluje i na jezik. Ne bih ovde otvarala raspravu da li je taj uticaj dobar ili loši ko kome treba da se prilagođava, već bih skrenula pažnju na jedan važan problem. Ako i zanemarim o poznavanje pravopisa i gramatičkih pravila, ostaje namčisto izražavanje sopstvenih misli i emocija. Primećujem da ljudi sve lošije mogu da iskažu rečima onošto misle, da im ponestaje izraza za različite emocije, reči za različite doživljaje. A doživljaja i senzacija sve više. Smanjujemo fond reči koji koristimo ili ga pak zamenjujem o nekim stranim izrazima ne bismo li parirali savremenim medijskim tokovima. Mislim da je to najveća opasnost. Čovek koji ne ume da iskaže svoje misli, osećanja, viđenja … rečima, sve teže i uočava te pojave koje ne ume da imenuje. A kada nešto ne vidimo, teško da možemo da shvatimo kako to utiče na nas, da li je po nas dobro ili loše i kako nas menja.

LW: Vi ste i u prosveti, pa kako na to pitanje gledate i s te strane? Na koji način bi valjalo da utičemo, i kao društvo i kao pojedinci na mlade, koji sve više koriste piktograme u komunika ciji?

Dunja: Ovo bih povezala sa prethodnim pitanjem, te dala kompletniji odgovor. Upravo zato sam i došla na ideju da svoje usluge lektora ponudim blogerima u Srbiji. Njihov uticaj je izuzetno velik, svaki bloger, koji drži do svog rada, trebalo bi da radi na razvijanju svojih pisanih i verbalnih veština.Često nailazimo na mlade ljude koji su uzori današnjim tinejdžerima , a koji se muče da oblikuju iskaz, pokazuju nepoznavan je osnovnih jezičkih normi, ali se i vrlo nonšalantno prema tome odnose. Poruka kojušalju je da i nije sasvim bitno kako se izražavamo. A to onda dovodi do one opasnosti navedene u prethodno m odgovoru. Mislila sam da je neophodno priključiti se nekima od njih i raditi zajedno sa njima na poboljšanju ovih veština, jer na taj način njihovi čitaoci/gledaoci nesvesno usvajaju ispravan jezik. Nekada je tome služila knjiga, pa onda novine i televizija, a sada je to blog i internet. Radionice kreativnog pisanja moj su doprinos borbi protiv ovog problema, a u nastavi novi pristupi radu, nove metode, prijemčivije učenicima, ali da kroz njih negujemo jezičku kulturu.

LW: Takođe, zanimljivo je i to što sarađujete s brojnim blogerima, pa će mnoge interesovati da saznaju šta je važno da imaju na umu kada požele da se bave tom vrstom pisanja?

Dunja: Pre svega je bitno da imaju ideju o temi koju bi voleli da obrađuju i neka osnovna znanja o pisanju. A onda je neophodno da budu spremni da mnogo uče i što više i češće pišu kako bi razvijali svoje veštine. O čemu god se odlučili da pišu i kolika god da im je publika, neophodno je da budu svesni odgovornosti koju imaju prema svojim čitaocima. Svaka napisana reč treba dobro da se izmeri. Ne treba se povesti za velikim zaradama i očekivati ih, ljubav i želja da nešto promenite, nekome pomognete i budete aktivni deo ovog društva treba da bude primarna, a sve ostalo će biti posledice vašeg rada i zalaganja. Internet je dostupan mnogima, neke platforme su besplatne, treba to iskoristiti, ali, još jednom ponavljam, sa svešću o odgovornosti.

LW: Koje naslove biste preporučil ičitaocima da pročitaju ove jeseni?

Dunja: S obzirom na to da je oktobar mesec Sajma knjiga, svakako bih preporučila vašim čitaocima da obrate pažnju na knjige koje sada izlaze iz štampe. Ovaj period godine je najplodonosniji i u sferi književnosti, tako da se mnogi domaći pisci odlučuju da upravo sada objave svoja nova dela, a takođe i izdavačke kuće pripremaju prevode nekih novih naslova. Što se tiče preporuke konkretnih naslova, bez obzira na godišnje doba, za ovu priliku bih izdvojila „Travničku hroniku“ Iva Andrića, „Životinjsku farmu“ Džordža Orvela, „Besnilo“ Borislava Pekića. Pošto sam veliki ljubitelj biografskih, autobiograf skih i memoarskih spisa, preporučila bih dve meni veoma drage knjige. Prva je „Život među ljudima“ Jelene Skerlić Ćorović kroz koju možete da se upoznate sa sećanjima spisateljice na svog brata Jovana Skerlića, ali i na Isidoru Sekulić, Bogdana i Pavla Popovića, Aleksu Šantića, Jovana Dučića i druge velikane naše kulture. A druga „Sa Ivom Andrićem“, Ljube Jandrića u kojoj se nalaze razgovori pisca sa našim nobelovcem. Ono što mi je u poslednje vreme najinteresantnije jeste obilaženje mesta u Srbiji koja su na neki način u vezi sa književnošću, te zato preporučujem knjigu „Književni vodič kroz Beograd“, Jova Anđića, sa kojom možete započeti svoju književnu šetnju Beogradom.

LW: Šta je to što manjem gradu, poput Bačke Topole, najviše nedostaje a odnosi se na kulturu?

Dunja: Verujem da nedostaje isto ono što i drugim manjim, a i većim gradovima u Srbiji. Onošto svakako imamo jesu pojedinci koji kulturnu scenu održavajuživom i koji se trude da u svom domenu doprinesu različitim sadržajima. Organizovani u društva, udruženja, organizatori pojedinačnih događaja trude se da prate aktuelne kulturne tokove. Ipak, još dodatnih i raznovrsnijih sadržaja uvek je dobrodošlo. Treba odgajati ukus publike, pripremiti je na raznolikost i ponuditi joj više mogućnosti, kako bi se onda ona oko njih i okupljala. Zato je neophodno da se sagleda šta je to što postoji, a onda i napravi strategija za dalji rad. Jer rad na kulturnom polju ne treba i ne sme da bude stvar vrednih pojedinaca koji se angažuju i na različite načine dovijaju da svoju viziju održe. Potrebna je podrška, pomoć i veća vidljivost. Smatram da bi i na tome trebalo raditi. Upisati naše malo mesto na kulturnu mapu Srbije. Ono što takođe vidim kao problem, jeste povezanost centra Opštine sa manjim mestima. Neophodno je, za početak, svima pružiti iste mogućnosti.

Loša veza između sela u Opštini i same Bačke Topole onemogućuje građanima da posećuju kulturne manifestacij e, a učenicima, pošto dolazim iz sfere prosvete, da u njima aktivno učestvuju. Mogu, ukoliko se te aktivnosti organizuju u vreme nastave, ali onda opet druga strana trpi.

Ova sredina kao multikultura lna zaista je bogata i to je ono što treba iskoristiti. Sa moje tačke gledišta, to je ono što nam takođe nedostaje. Saradnja između različitih kulturnih centara sa akcentom na angažovanje mladih. Oni svakako treba da dobiju i više prostora i više mogućnosti za rad.

LW: Na koji način ste Vi uspeli do sada da doprinese te boljitku u kulturi na lokalnom nivou, izuzimaju ći to što značajno činite već time što ste profesork a? Da li imate očekivanja ili crpite neke nove ideje iz iskustva u Kreativnom mentorstvu?

Dunja: Moji koraci su još uvek veoma mali. Ne bih mogla da kažem da sam doprinela njenom boljitku, ali da se trudim da je učinim raznovrsnijom i ponudim neke nove sadržaje građanima svog mesta, to da. Otkako sam se vratila u Bačku Topolu nakon studija, razmišljam kako bih mogla da se uključim u kulturni život, ali ne više kao posmatrač, već kao delatnik. Negde mi je to pošlo za rukom tek nedavno. Zahvaljujući dobroj volji i poverenju direktorke Muzeja Opštine Bačka Topola, dobila sam prostor u kome mogu da realizujem svoje ideje. Želja mi je da se baziram na književnosti i da i mimo škole uključim svoje učenike. Trenutno to radim kroz različita predavanja i književne večeri koje sam organizovala ili pak u njima uzela aktivno učešće, a onda i kroz radionicu kreativnog pisanja za učenike viših razreda osnovne škole. Cilj mi je i da radim na problemima koje sam iznela u prethodnom odgovoru, a i da realizujem još neke ideje koje će obogatiti književne sadržaje u našem gradu. Kreativno mentorstvo je neiscrpan izvor ideja. Samo kroz ovih nekoliko meseci rada u programu i upoznavanj a sa različitim ljudima spoznala sam koncepte koje mogu da preuzmem u potpunosti ili pak modifikujem prema našim potrebama ovde i koristim u svom radu. Sa predavanja koja su upriličena nosim nova znanja i veštine koje aktivno mogu da upotrebim, a svi učesnici su voljni da podele svoja iskustva i na taj način pomognu jedni drugima. Tako da mi Kreativno mentorstvo i te kako pomaže. Očekivanja se već realizuju, a do kraja ima još nekoliko meseci, za koje verujem da ću ih iskoristiti da privedem kraju onošto je bio prvobitni cilj.

Intervju možete naći i na sajtu magazina Looker Weekly.